Ми смо начињени од пет истих елемената - земља, вода, ватра, ваздух и простор - који чине Свемир. Ми смо тло. Ми смо земља. Шта учинимо тлу, чинимо самима себи. И није случајност да речи хумус и "хумано" имају исти корен.


Ова је еколошка истина заборављена у доминантној парадигми која је базирана на еко-апартхеиду, лажној идеји да смо одвојени и независни од земље и која дефинише тло као мртву материју. Ако крећемо с позиције да је тло мртво, онда људске акције не могу уништити његову животност. Могу само "унапредити" тло са хемијским ђубривима. А ако смо ми господари и освајачи тла, ми одређујемо судбину тла. Тло не може одредити нашу судбину.


Историја, међутим, сведочи о томе како је судбина друштава и цивилизација интимно повезана са начином на који се односимо према тлу - је ли наш однос заснован на Закону поврата или на Закону експлоатације и екстракције. Закон враћања онога што се узима осигурава да друштва стварају и одржавају плодно тло и да их то живуће тло може подржавати хиљадама година. Закон експлоатације, узимање без враћања, водио је у колапсе цивилизација.


Савремена друштва широм света стоје на ивици колапса јер су тла еродирана, деградирана, отрована, затрпана испод бетона и лишена живота. Индустријска пољопривреда, базирана на механицистичкој парадигми и употреби фосилних горива, створила је незнање и слепило за живе процесе који стварају живо тло. Уместо да се фокусира на однос тла и хране, била је опседнута спољним ставкама хемијских ђубрива - оно што је Сир Алберт Ховард звао НПК менталитет . Биологија и живот замењени су хемијом.


Спољни уноси и механизација су императив монокултура. Излагањем тла ветру, сунцу и киши монокултуре излажу тло ерозији од стране ветра и воде. Тла са ниским нивоом органске материје су такође најлакше еродирана, с обзиром да органска материја ствара, окупља и веже тло.



Тло губимо десет до 40 пута већом брзином него што се оно може природно обнављати. То повлачи 30 посто мање хране током следећих 20 до 50 година. Ерозија тла односи хранљиве материје из тла. Једна тона врхунског тла у просеку садржи 1-6 килограма азота, 1-3 килограма фосфора, 2-30 килограма калијума, док тло у еродираној земљи садржи свега 0,1-0,5 посто азота. Трошак губитка тих храњивих материја је 20 милијарди долара.


Плодна тла садрже сто тона органске материје по хектару. Редукција органске материје у земљишту 1,4-0,9 посто смањује принос и до 50 посто. Хемијске монокултуре такође доприносе рањивости тла на суше и додатно доприносе несигурности хране.


Затим, еродирана тла и тла без органске материје апсорбују 10-300 mm мање воде од падавина по хектару годишње. То значи смањење доступности воде за производњу хране од 7-44 посто, што доприноси смањењу биолошке продуктивности од 10-25 посто.


Никаква технологија не може тврдити да храни свет док истовремено уништава живот у тлу не хранећи га на основу Закона повратка. Зато је лажна тврдња да Зелена револуција или генетски инжењеринг хране свет. У самој бити тих технологија су монокултуре базиране на хемијским ставкама, рецепт за убијање живота у тлу и појачавање ерозије тла и деградације. Деградирана и мртва тла, тла без органске материје, тла без организама у тлу, тла која немају способност задржавања воде, стварају глад и кризе хране, а не безбедност хране.


То је посебно истинито у време промене климе. Не само да је индустријска пољопривреда одговорна за 40 % емисија штетних гасова који доприносе климатским променама, она је такође и рањивија на њих.


Тла са органском материјом су отпорнија на суше и климатске екстреме. Повећање производње органске материје кроз системе интензивне биодиверзитета, који су заправо системи интензивне фотосинтезе, је најефикаснији начин да се угљен диоксид макне из атмосфере у биљке, те потом у тло кроз Закон поврата.


Будућност човечанства зависи о тлу, а не о нафти. Индустријска пољопривреда базирана на нафти, интензивно зависна од фосилних горива, хемијски интензивна, ослободила је 3 процеса који убијају тло и тако утичу на нашу будућност.


Прво, индустријска пољопривреда уништава живућа тла кроз монокултуре и хемикалије.



Друго, парадигма базирана на нафти интензивира уносе фосилних горива и ствара лажну меру продуктивности која представља непродуктивни систем као продуктиван.

Трик лежи у томе да се креативан продуктиван рад редукује на "радну снагу" као робу, бројећи "радну снагу" као "инпут", а не бројећи фосилна горива као инпут. Интензивна употреба фосилних горива значи 300 "енергетских робова" који раде интензивно иза сваког радника на индустријској фарми која интензивно употребљава фосилна горива.

Људи као инпут значи што мање људи на земљи, то је пољопривреда "продуктивнија". Пољопривредници су уништени, рурална економија уништена, земља је испражњена од људи и напуњена токсинима. Креативан рад пољопривредника као чувара и обновитеља тла и биодиверзитета је замењен са убојитим хемикалијама.

Креативан рад на очувању земље и сукреирање живућег тла није "инпут" у систем хране, већ најважнији "аутпут" добре пољопривреде. То не може бити редуковано на "радну снагу" као робу. Земља, такође, није роба. Стварање, очување, подмлађивање, плодног и живућег тла је најважнији циљ цивилизације. То је обнављајући аутпут.

Људски напредак морамо измерити не на основи тога колико је цемента затрпано у тлу, већ колико је тла повраћено и ослобођено.


Треће, расељени пољопривредници преплављују градове. То није ни природан ни неизбежан процес. То је део дизајна индустријске пољопривреде. Експлозија градова затрпава плодно тло бетоном. Сваке минуте цемент и бетон конзумирају тла величине 30 фудбалских игралишта.


Покрет Спасимо наше земљиште ( Save our Soils - SOS), чија сам покровитељка, покренуле су многе организације укључујући FAO, IFOAM, Nature and More, како би освестиле човечанство о хитној ситуацији у којој се налази тло, а која је уједно и хитна ситуација за људе.


Живо семе и жива земља су основа живог и трајног друштва.



Вандана Шива







Текст преузет са http://h-alter.org/